Da li ste čuli za zdravu gimnastiku?

Projekat “Rast na Savincu” (Požega) koji obuhvata nekoliko segmenata, ali proizvodnju blagotvorne hrane i podučavanje zdrave gimnastike, pre svih, delo je preciznog projektanta, dipl. ing. mašinstva Milijana Drndarevića. Ovaj nagrađivani inovator u oblasti preciznih alata, ali i majstor karatea (crni pojas IV dan, internacionalni sudija) sada punim plućima živi i za ideju edukovanja što većeg broja ljudi o holističkim principima zdravlja.

Zdravije: Kako biste u najkraćem opisali ples barat natjam?
Violeta Purhmajer: Barat natjam (bharata natyam) je tradicionalni klasični ples koji potiče iz južnoindijske pokrajine Tamil Nadu. Star je oko 5000 godina, a fragmente plesa i danas nalazimo izrezbarene u zidinama hramova. Jedan je od sedam klasičnih plesova. Najstariji je oblik svih plesnih formi i smatra se oblikom joge jer poseduje veliku spiritualnu snagu. Poznat je po svojoj gracioznosti, čistoti, sofisticiranosti, suptilnosti, lepotama različitih figura i pokreta. Uzdiže i plesača i publiku u više sfere duhovne svesti.

Praksom joge mi upoznajemo glavne aspekte naše ličnosti – naš osećaj sigurnosti, radosti, seksualnosti, moći, dinamičkog delovanja, samouvažavanja, ljubavi, sposobnosti za komunikaciju, intelekt i intuiciju - i činjenicu da su oni povezani sa glavnim čakrama.

Reč čakra na sanskritu znači “točak”. One se tako nazivaju jer ih oni koji imaju suptilnu viziju vide kao energetske vrtloge, nalik na točak, u nekoj osobi. Joga opisuje suptilnu mrežu energije unutar fizičkog tela koja teče kanalima koji se nazivaju nadiji. U glavnim tačkama gde se ti nadiji seku postoji čakra, koja se u energetskom telu može smatrati nekom vrstom modulatora energije ili transmitera, a u mentalnim telima one predstavljaju prekidače za različite tipove ličnosti. Postoji sedam glavnih čakri, koje su smeštene duž kičmenog stuba.

Pored potrebe za spavanjem, hranom i produženjem vrste čovek ima i suštinsku suptilnu potrebu da se prepušta prirodnom toku energije – ćia - da ga obnovi, uravnoteži i usavrši.

Kada se čovek rodi, njegovi energetski kanali su puni ćia, tako da se sve funkcije obavljaju uglavnom na visokom nivou. A kada dete istroši neku količini slobodne energije, možete ga videti kako se umiri i zapada u neko posebno stanje mira u kome boravi neko vreme. Tada prirodno ulazi u posebno mentalno i fiziološko stanje kada se potpuno predaje i opušta tako da priroda može da otkloni eventualne blokade koje su nastale aktivnošću, uravnotežuje energiju i obnavlja je. Posle ovog perioda, često možete videti dete koje ponovo nastavlja sa svojim aktivnostima, potpuno osveženo i puno energije. Ova spontana regulacija i obnavljanje ćia odlično funkcioniše otprilike do šeste godine.

Pogrešno je tvrditi da je ći gung samo veština lečenja, što je danas čest slučaj. U ći gungu je briga o prevenciji i lečenju samo usputna stanica na putu razvoja ljudskog bića.

Ovde se neću baviti pisanjem o istoriji, filozofiji i tehnikama ći gunga, kako se to uobičajeno radi, već njegovom suštinom. Sam Put kojim pokretačka stvaralačka sila, koja se u kini naziva „ći“ (Qi), usmerava evoluciju univerzuma i žive materije je ći gung. Danas postoje mnoge teorije o tome kako je nastao ći gung. Mišljenje moga učitelja, dr Sju Sin Cea (Xiu Xin Ze), moje mišljenje i mišljenje ne baš malo drugih autoriteta je da ćigung nije prosto samo teorija, filozofija i skup vežbi koje je smislio čovek. Sa pojavom ljudske samosvesti, na svetlost dana su izronili i principi ći gunga.

Mlađi pronalaze satisfakciju u fizičkom aspektu ove veštine, dok ljudi koji se bave intelektualnim radom vežbanje nindžucua koriste kao rekreativnu zdravstvenu aktivnost, metodu, pa čak i terapiju.

Nindžucu je veština o kojoj se vekovima nije znalo ništa van posvećenih krugova. I danas je, uprkos popularizaciji putem filmova, otvorenih dođoa širom sveta (dođo – prostor za vežbanje, „hram“) i dostupnoj literaturi, ova veština obavijena izvesnom misterijom. Nije stvar u tome što se neko i dalje trudi da veštinu sakrije: naprotiv, sam nindžucu je tokom vekova postao veoma kompleksan, asimilovao u sebe razne tehnike, saznanja, čovekova dostignuća. To može samo ona oblast ljudskog delovanja koja poznaje celog čoveka - i duh i telo. U tome je tajna dugovečnosti istočnih civilizacija.

Kapoera je fantastična brazilska veština, u sunčanoj zoni između igre i borbe. Po jednima to je borba zamaskirana u ples, dok drugi tvrde obrnuto. Kada se podučava sa harizmom i energijom koje kapoeristi prosto isijavaju, ona postaje nešto više od svake borilačke veštine i plesa, obuhvatajuci sve pozitivne aspekte i jednog i drugog.

Kapoera je višeslojna veština koja omogućava svakom pojedincu da je shvati na svoj način. Ona je anti-asimilatorska i okrenuta slobodi, jer je nastala medu robovima Brazila u periodu od XVII-XIX veka, što joj daje poseban istorijski pečat. Opevana je u više od hiljadu pesama i priča koje, i pored zabrana, stavljanja van zakona i progona, traju već skoro 400 godina.
U osnovnu kapoera opremu spadaju majica, pantalone (zovu se kalsas ili abadas) i pojas, tj kanap (kordao, dobija se na dodeli pojaseva). Instrumenti koji se koriste su: birimbau (muzički luk), pandero (vrsta daira), atabaki (brazilski instrument poput bongosa) i još par neobaveznih
instrumenata.

Već godinama Georgij Nazarov tradicionalno održava letnji seminar na Zlatiboru. U stvari, to je neka vrsta škole zdravijeg života... U toj školi, doduše samo jedan dan, bio je i naš reporter.

Šta rade turisti na Zlatiboru kad pada kiša? Gluvare po kafićima, pabovima, picerijama, sede po kućama, uz TV, igrice, Internet... A šta rade seminarci Georgija Nazarova? Uživaju u... pešačenju, od Gajeva do Čigote (ne Instituta, nego planinskog vrha), recimo. Neki sa kišobranima, neki i bez. Neki sa obućom, neki i bosi. Neki sa pesmom, neki uz priču, a svi raspoloženi, za nesvakidašnje a tako sjajno druženje, za mnoooogo pitanja, svom učitelju... zdravog življenja.